Naj­no­vi­ji sta­ti­stič­ki po­da­ci ja­sno uka­zu­ju da po­je­di­nim mje­sti­ma u be­ran­skoj op­šti­ni, po­put se­la Vu­ča, Ve­li­đe, Cr­ni Vrh, Ru­ji­šta i Rmu­ši pri­je­ti pot­pu­no od­u­mi­ra­nje. U sva­kom od po­me­nu­tih se­la to­kom pro­šle zi­me obi­ta­vao je ma­li broj do­ma­ćin­sta­va, i to, uglav­nom, sta­rač­kih. Mje­šta­ni su sa­gla­sni da je sla­ba in­fra­struk­tu­ra, ne­a­de­kvat­no odr­ža­va­nje sa­o­bra­ćaj­ni­ca u zim­skom pe­ri­o­du, ne­do­sta­tak rad­nih mje­sta i ne­bri­ga dru­štva u cje­li­ni uzro­ko­va­la dra­sti­čan od­liv sta­nov­ni­štva sa ru­rar­nog pod­ruč­ja. Oni ape­lu­ju na nad­le­žne tra­že­ći da pre­du­zmu od­go­va­ra­ju­će mje­re za za­u­sta­vlja­nje sve iz­ra­že­ni­je mi­gra­ci­je sta­nov­ni­štva iz nji­ho­vog mje­sta
- U še­ku­lar­skom se­lu Rmu­ši ove zi­me di­mi­la je sa­mo jed­na ku­ća, iako se zna da je u ovom pla­nin­skom mje­stu ne­ka­da bi­lo ak­tiv­no če­tr­de­se­tak do­ma­ćin­sta­va. Slič­na si­tu­a­ci­ja je i u ne­kim dru­gim mje­sti­ma na pod­uč­ju Še­ku­la­ra gdje je osta­lo sve­ga par ku­ća, u ko­ji­ma se to­kom či­ta­ve go­di­ne mo­že na­ći na ži­vo če­lja­de. To je po­ra­zna či­nje­ni­ca i znak da dr­ža­va mir­no gle­da ka­ko na­ša se­la ne­sta­ju sa ma­pe ži­vih. Jed­no­stav­no ni­ko­ga ni­je bri­ga što ov­dje ne­ma ko ko­me „do­bro ju­tro“ da na­zo­ve i što dru­štvo u cje­li­ni ni­je pred­u­zi­ma­lo ni­ka­kve mje­re da spa­si se­lo od vid­nog pro­pa­da­nja – na­gla­sio je Ve­sko Da­vi­do­vić, pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce Še­ku­lar. Slič­na si­tu­a­ci­ja je i u se­lu Tmu­ši­će, uda­lje­nom na oko tri ki­lo­me­tra od ma­gi­stral­nog pu­ta Be­ra­ne - Ro­ža­je. Mje­šta­ni pod­sje­ća­ju da je u ovom pi­to­mom mje­stu, ko­je je pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja bro­ja­lo če­tr­de­se­tak do­ma­ćin­sta­va, ove zi­me bi­lo otvo­re­no sve­ga če­ti­ri ku­će. Oni tvr­de da na­rod, iz­me­đu osta­log, na­pu­šta mje­sto svog ro­đe­nja jer se du­gi niz go­di­na su­o­ča­vao sa broj­nim in­fra­struk­tur­nim pro­ble­mi­ma.
-I po­red broj­nih obe­ća­nja glav­ni put ko­ji vo­di do na­ših ku­ća još uvi­jek ni­je as­fal­ti­ran. Za­to i u 21 vi­je­ku pu­tu­je­mo pra­šnja­vom ce­stom po­plo­ča­nom ru­pa­ma. Po­red to­ga to­kom zi­me kad na­pa­da­ju ve­ći snje­go­vi do gra­da je­di­no mo­že­mo pje­ške da do­đe­mo. Uz to, ima­mo lo­šu elek­tro mre­žu, dok pi­ta­nje ured­nog vo­do­snad­bi­je­va­nja još uvi­jek ni­je ri­je­še­no. U ta­kvim okol­no­sti­ma ni­je se ču­di­ti što Tmu­ši­će od­u­mi­re, jer mla­di od­la­ze u po­tra­gu za bo­ljim ži­vo­tom, dok se sta­rač­ka do­ma­ćin­stva po­la­ko ga­se. Za­to bi nad­le­žni mo­ra­li da shva­te da je kraj­nje vri­je­me da se Tmu­ši­ću po­sve­ti ve­ća pa­žnja, uko­li­ko ne že­le da pot­pu­no osta­ne pu­sto – is­ti­če Lju­bo Đu­ri­šić, je­dan od ri­jet­kih sta­nov­ni­ka Tmu­ši­ća.
Ni­šta u bo­ljoj si­tu­a­ci­ji ni­je ni se­lo Ve­li­đe ko­je je 1961. go­di­ne bro­ja­lo 229 sta­nov­ni­ka ras­po­re­đe­nih u 42 do­ma­ćin­stva. Da­nas u ovom mje­stu, uda­lje­nom od Be­ra­na na oko se­dam ki­lo­me­ta­ra, po­sto­je če­ti­ri ku­će u ko­ji­ma se ži­vi to­kom či­ta­ve go­di­ne.
- Svje­dok sam ka­ko se iz go­di­ne u go­di­nu u za­tva­ra­la jed­na po jed­na ku­ća u Ve­li­đu, a da ni­ko ni­je po­ku­šao da za­u­sta­vi ta­ko ne­ga­tiv­ne pro­ce­se. Bo­jim se da je sva­ki po­ku­šaj da se ovo pod­ruč­je spa­si od da­ljeg pro­pa­da­nja za­ka­snio, jer sta­rač­ka do­ma­ćin­stva od­u­mi­ru, dok su mla­di odav­no na­pu­sti­li za­vi­čaj. Pla­šim se da će ovo po­sta­ti ni­či­ja ze­mlja gdje će go­spo­da­ri­ti muk i ti­ši­na, iako ovi kra­je­vi ras­po­la­žu sa iz­u­zet­nim po­ten­ci­ja­li­ma. Sma­tram da sa­mo kor­je­ni­te pro­mje­ne mo­gu da do­ne­su ne­ki bo­lji­tak, a za ta­ko ne­što je, pri­je sve­ga, po­tre­ban ozbi­ljan pri­stup se­lu od stra­ne onih ko­ji sje­de u udob­nim fo­te­lja­ma i od­lu­ču­ju o na­šim sud­bi­na­ma –sma­tra Dra­gan Bo­ga­vac.
D.J.


Za­go­spo­da­ri­la bi­je­la ku­ga

Mi­gra­ci­o­na kre­ta­nja de­set­ko­va­la su i broj sta­nov­ni­ka na pro­sto­ru Gor­njih se­la. Ta­ko je se­lo Vu­ča pro­te­kle zi­me ima­lo sa­mo dva ak­tiv­na do­ma­ćin­stva sa tri sta­nov­ni­ka.
- Gor­nja se­la su ne­kad bi­la pu­na na­ro­da. Mje­sni cen­tar u Lub­ni­ca­ma je ži­vo kao pra­vi ma­li grad. Ima­li smo ja­ka po­je­di­nač­na ga­zdin­stva, sa ču­ve­nim sto­ča­ri­ma ko­ji su na ši­rim pro­sto­ri­ma is­ti­ca­ni kao pri­mje­ri uspje­šno­sti. Auto­bus na re­la­ci­ji Be­ra­ne – Lub­ni­ce sa­o­bra­ćao je če­ti­ri pu­ta u to­ku jed­nog da­na. Na­ža­lost, da­nas su na­ša se­la mr­tva, jer su sve ne­ka­da­šnje vri­jed­no­sti uni­šte­ne. Lju­di su se, u po­tra­zi za bo­ljim ži­vo­tom, od­se­li­li u ne­ke sreć­ni­je kra­je­ve. Do­volj­no je re­ći da je u se­lu Vu­ča zi­mus bi­lo tri sta­nov­ni­ka i shva­ti­ti da je na ovom pod­ruč­ju za­go­spo­da­ri­la bi­je­la ku­ga – ka­zao je pred­sjed­nik mje­sne za­jed­ni­ce Lub­ni­ce Mi­loš Ra­ko­vić.